18.10. Komisija za finansije i budžet Predstavničkog doma državnog parlamenta započela je saslušanja predstavnika institucija koje u posljednjoj provedenoj finansijskoj reviziji – za 2022. godinu – od Ureda za reviziju institucija BiH nisu dobile pozitivne ocjene za obje komponente ove revizije. Tačnije, 11 njih koje su u finansijskoj reviziji za 2022. dobile „mišljenje s rezervom“ (sa „skretanjem pažnje“) ili za finansijske izvještaje (2) ili za usklađenost poslovanja sa zakonima i drugim propisima (8) ili za obje navedene komponente finansijske revizije (1).
Podsjećamo, Ured za reviziju je još 28.07., objavom trećeg „paketa“ izvještaja završio sa finansijskom revizijom svih 74 državne institucije (računajući i dvije za koje, zbog ograničenosti dostupnih podataka, nije bilo moguće izraziti mišljenje).
Na svojoj 11. sjednici u aktuelnom mandatu, Komisija za finansije i budžet Predstavničkog doma, prema ranije dogovorenom dnevnom redu, planirala je obaviti saslušanja predstavnika 7 institucija, ali je, zbog nedolaska člana Komisije zaduženog za saslušanje predstavnika Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, pritvora i drugih mjera BiH (Nermin Mandra, SDA), saslušanje te institucije odgođeno za sljedeću sjednicu, koja bi se trebala održati 25.10. i na kojoj bi se trebalo obaviti saslušanje preostalih institucija sa ocjenom „mišljenje s rezervom“.
Na sjednici održanoj 18.10., saslušani su predstavnici:
- Ministarstva odbrane (koje je dobilo mišljenje s rezervom za svoje finansijske izvještaje i čak 31 preporuku za otklanjanje uočenih grešaka, nedostataka i nezakonitosti, a koje je od 34 preporuke date ovom ministarstvu u prošlogodišnjoj reviziji, u međuvremenu u potpunosti realizovali tek njih 8),
- Ministarstva komunikacija i prometa (koje je dobilo mišljenje s rezervom za usklađenost poslovanja sa zakonima i drugim propisima i 9 preporuka, pri čemu je od prošlogodišnjih 13 u potpunosti realizovalo tek 3),
- Granične policije BiH (koja je dobila mišljenje s rezervom za usklađenost poslovanja sa zakonima i drugim propisima i 25 preporuka, pri čemu je od prošlogodišnjih 28 u potpunosti realizovala njih 13),
- Agencije za identifikacione dokumente, evidenciju i razmjenu podataka u BiH (koja je dobila mišljenje s rezervom za usklađenost poslovanja sa zakonima i drugim propisima i 11 preporuka, pri čemu je od prošlogodišnjih 21 u potpunosti realizovala njih 8),
- Pravobranilaštva BiH (koje je dobilo mišljenje s rezervom za finansijske izvještaje i 15 preporuka, pri čemu je od prošlogodišnjih 12 u potpunosti realizovalo – samo jednu),
- Službe za zajedničke poslove institucija BiH (koja je dobila mišljenje s rezervom za usklađenost poslovanja sa zakonima i drugim propisima i 10 preporuka, pri čemu je od prošlogodišnjih 18 u potpunosti realizovala njih 7).
Saslušanje je obavljeno na ivici kvoruma – sa prisutnih tek 5, od 9 članova Komisije. Što je samo jedna u nizu neprihvatljivih činjenica, u ovom kontekstu, s obzirom na važnost teme, činjenicu da u prethodne dvije godine saslušanja nisu uopšte održana (2021. zbog stalnih blokada rada državnog parlamenta, a 2022. zbog izbora, odnosno zbog neodgovornosti parlamentaraca i njihovog stavljanja ličnih i stranačkih interesa ispred interesa javnosti) i s obzirom na skroman nivo obaveza koje državni parlamentarci inače imaju (i neskoman nivo primanja koja za to dobijaju).
Osim toga, iako je u prethodnom mandatu Komisija donijela zaključak da neće vršiti saslušanja institucija koje u Parlament ne pošalju svoje najviše predstavnike (jer je to, s jedne strane, oblik nepoštovanja i omalovažavanja, a s druge, na neka pitanja jedini relevantan odgovor mogu dati samo čelnici određene institucije) – od 6 institucija koje su se 18.10. odazvale saslušanju, samo je jedna (Pravobranilaštvo BiH) bila zastupljena na najvišem nivou, ali se na Komisiji, u vezi s tim, nisu čule nikakve primjedbe.
A nisu se čule, vjerovatno, između ostalog, i zbog toga što ni sama Komisija, saslušanjima nije pristupila s dovoljno ozbiljnosti. Niti su njeni članovi bili dovoljno informisani i pokazali dovoljno znanja (čast izuzecima), niti dovoljno motivisani (već smo naveli da ih 4 od 9 uopšte nije došlo, a jedan od prisutnih nije uopšte uzeo učešća u radu sjednice), niti su saslušanja imala karakteristike javnih – ne samo da nisu prenošena (video ili audio), nego ni prisutni posmatrači iz medija i nvo nisu mogli da ih prate, zbog načina na koji su organizovana, tj. zbog izostanka ikakve organizacije i tehničkog omogućavanja praćenja izlaganja (sva „javnost“ tog događaja se svala na to da su mu mogli prisustvovati posmatrači, pri čemu se niko nije bavio time mogu li oni šta čuti, razumjeti nake od učesnika i znaju li ko su ljudi koji su prisutni i koji govore).
Problem je tim veći što je, zahvaljujući doduše jednoj nevladinoj organizaciji koja je tu stvar „izgurala“, u Federalnom parlamentu ta stvar uređena do zaista zavidnog nivoa – što znači da su se i ovi na državnom i oni u drugom entitetu, imali na šta ugledati.
I tamo, doduše, postoji problem sa neodgovornim odnosom većine članova komisije (pa na nekim saslušanjima zna prisustvovati i samo jedan ili dva od 14 članova), pa i sa opstrukcijama članova koji dolaze iz vladajućih stranaka (koji svoje stranačke kolege na čelu institucija ne saslušavaju nego im glume advokate i suprotstavljaju se stavovima revizora), ali je čitava stvar koncepcijski postavljena tako da pruža osnovu za kvalitetno javno saslušanje. I ona se i dešavaju, kad se nađe bar par motivisanih članova tamošnje komisije odgovorne za reviziju. Stim da je i uključenost Federalnog ureda za reviziju daleko iznad uloge koju u saslušanjima pred komisijom u državno parlamentu ima Ured za reviziju inastitucija BiH.
A koncept (saslušanja pred komisijom u Federalnom parlamentu) je jednostavan – Na jednoj je strani rukovodstvo, odnosno članovi Komisije koji vode saslušanja, na drugoj su revizori, koji daju uvodne napomene iz revizorskog izvještaja, o instituciji koja se saslušava i po potrebi odgovara na pitanja ili reaguje na izlaganja predstavnika institucije, na trecoj su predstavnici saslušavanih institucija, koji prvo odgovaraju na primjedbe iz revizorskih izvještaja, a onda na pitanja članova komisije (i, ako se to dopusti, predstavnika nvo i medija), a na četvrtoj svi ostali članovi Komisije, koji bez obzira što nisu u rukovodstvu sjednice ili zaduženi za određenu instituciju, mogu da učestvuju u saslušanju, te, predstavnici nvo i medija. I čitav tok saslušanja se prenosi na internetu, odnosno dostupan je najširoj javnosti.
Rezultat je da predstavnici revidiranih institucija na saslušanja ne dolaze opušteni, da bi tek formalno izvršili zakonsku obavezu i nešto kao rekli i pritom im niko ne postavio nikakvo ozbiljno pitanje i doveo ih u nezgodnu situaciju, nego dolaze maksimalno pripremljeni, u višečlanim delegacijama specijalista za određena pitanja, budu nerijetko izloženi neprijatnim pitanjima, upozorenjima, prekidanju od strane voditelja saslušanja, a zna doći i do krajnje polemičkih tonova (iznervirani generalni revizor je tako svojevremeno stečajnoj upraviteljici jedne firme rekao da laže).
Uglavnom, na državnom su se nivou imali na koga ugledati da su zaista željeli organizovati prava javna saslušanja i izvršiti pritisak na institucije na čije poslovanje su revizori izrazili ozbiljne primjedbe.
Ovako je to bilo više u nivou radnog sastanka na kome svako referiše šta je dosad uradio, a na momente i krajnje neozbiljno i nesuvislo (recimo, bez ikakvog uvoda, niža predstavnica ministarstva iznosi nerazumljivo izlaganje, nakon koga je niko ništa ne pita i pređe se na sljedeću instituciju???). Mada su se neki od članova Komisije – naročito predsjedavajuća (Mia Karamehić-Abazović, Narod i Pravda), vidljivo dobro pripremili, ali je i tu primjetna uobičajena boljka ovdašnjih političara da i kad nešto rede rade što manje mogu, pa se u ovakvim situacijama pripreme uglavnom za instituciju za koju su „zaduženi“, a ne za sve koje su predmet saslušanja (kao da ih ima stotine).
Poenta je u tome da bi cilj ovih saslušanja trebao biti pritisak(!) na institucije da što prije realizuju preporuke dobijene od revizora, otklone greške, nepravilnosti i nezakonitosti i poboljšaju svoje poslovanje. A da se, s druge strane, donesu zaključci i preporuke Parlamentu za rješenje nekih sistemskih problema, na koje revizori ukazuju u pojedinačnim izvještajima o provedenoj reviziji. No, ovakvim se saslušanjima, koja su u najboljem slučaju u nivou drugarske kritike i bez vjerodostojne prijetnje sankcijama, ne postiže ništa. Osim što se otaljava obaveza.
Zato i imamo situaciju da nam iste institucije iz godine u godinu ponavljaju iste greške, ignorišu revizorske preporuke i dobijaju loše ocjene.
(N.N. i D.R., Revizije info)
